Zaljubljen u stare sorte – od begovače nema bolje kruške

Nova Varoš – Begovača kao ni jedna druga, ima izrazit ukus kruške. Plodovi su joj krupni, slatki i sočni, dobra je i za jelo i u rakiju. Od nje nema bolje, nove sorte nisu joj ni prići.

Stare autohtone sorte begovača, foto: PP Media

Na porodičnom imanju na Zlataru Miloš Purić gaji stare autohtone sorte krušaka. Pored begovače tu su i karamanka, ječmenka, takiša, jeribasma, kaluđerka, oskoruša i lubeničarka. I o svakoj od njih ima samo reči hvale. Kaže, otporne su na bolesti i ne zahtevaju hemijski tretman pa su u potpunosti organske

-Begovača ima neverovatno veliku količinu šećera u sebi, da se prosto lepi za prste. Gnjila opada sa grane i mora se pokupiti u roku od dva do tri dana, ali dok se kupi treba biti oprezan jer je je zbog svoje slasti omiljena hrana osama i pčelama. Kaluđerka je od njih jedino zimska sorta. Tvrda je kada se bere pa se čuva tokom zime dok ne ugmili i tek se onda jede – priča Miloš.

Na očevini u Radijevićima kod Nove Varoši, i u Kosatici na suprotnoj strani planine, na imanju koje mu je majka nasledila od svojih, Purić ima više od 200 stabala. Od toga je desetak starih, visoka su po 20-25 metara, svako broji više od jednog veka ali i dalje obilno rađaju. Sa takva tri stara stabla begovače imao je pretprošle jeseni ukupno 2,5 tona kruške, što je, tvrdi, rod kakav nema ni jedna nova sorta.

-Autohtone sorte imaju takozvano alternativno rađanje, što znači da rađaju svake druge godine, ali kada rode jedno to stogodišnje stablo daje 700 do 800 kilograma roda. Razlog tome je što se autohtone sorte ne orezuju pa se jedne godine prerode, a druge odmaraju od prevelikog roda. Ja sam pokušao svojevremeno da neka od tih starih stabala orežem, ali pet godina nakon toga nisu imala roda, koliko im je trebalo da se regenerišu i obnove– prenosi Purić svoja iskustva.

Miloš Purić (34) je poljoprivredni tehničar po struci, kalemar i vrsni rezač voća, jedan od najboljih u ovom delu Srbije. Zbog toga i ima dosta posla, zovu ga sa svih strana, a često je i u voćnjacima širom Crne Gore. Sa tih putovanja obično se kući vrati sa kalemom neke stare sorte krušaka u torbi.

– Autohtone sorte je najbolje kalemiti na divlju krušku, na mlada stabla koja su debela kao prst i to u martu i aprilu. Ukoliko ih želite u voćnjaku, madljiće divlje kruške treba pre kalemljenja preneti na odabrano mesto, nikako nakon toga. Pošto autohtone sorte imaju velika i bujna stabla koja zauzimaju dosta prostora moraju se saditi u razmaku 8 puta 8 ili 9 puta 8 metara, ne gušće. Nakon toga se oko njih baci malo stajskog đubriva, zaštite se od divljači i stoke i puste da rastu- kaže Purić.

O njegovoj posvećenosti starim autohtonima sortama govore brojna mlada kalemljena stabla krušaka na okućnici i drugim delovima velikog imanja. One su kaže naša veza sa pretcima, deo tadicije i nasleđa.

-Zbog toga sam na sebe i preuzeo zadatak da ih sačuvam i proširim na ovim prostorima i ostavim u amanet budućim pokolenjima. Uzmem kalem sa stabla sa kog su kruške brali još moji stari i idem i kalemim gde god me zovnu. A zadnjih godine je sve veće interesovanje voćara za autohtone sorte koje imaju dosta prednosti u odnosu na rasadničko voće.Gotovo da nema imanja u ovom kraju koje nema neko staro stablo ili okalemljenu divlju krušku, što posebno raduje- kaže Purić.

ODLIČNA ZA RAKIJU

Osim za jelo, begovača je odlična i za rakiju koja je zbog svog kvaliteta dosta tražena i ima dobru cenu. Dobra rakiju se peče i od takiše, ječmenke, jeribasme i kaluđerke.

-Begovača je sočna i s dosta šećera pa se pri pečenju ‘plaća’ odlično, skoro kao šljiva. Iz rakijskog kazana čija je zapremina 100 litara dobijem 16 do 18 litara meke od 10 gradi. Kako bi pospešio vrenje u džibru stavljam tri posto šećera od ukupne količine. Može i bez njega. Moj deda nekada nije stavljao ni gram a opet mu se dobro plaćala – kaže Miloš Purić.

Varoške novine i PP Media